Državne ubice, državna logistika zločina, mobilizacija koljača u centru Beograda, budžetsko finansiranje sestre po zlu VRS, ritualno izdvajanje nesrba, ponižavajuće postupanje sa nevinim žrtvama, pljačka, bezobzirno ubistvo, nevinost ubica pred srbijanskim pravosuđem, u ime državnih interesa, nema pravde za porodice žrtava koje su izložene dodatnoj torturi i poniženju – to je srbijanski rukopis zločina i njegovog zataškavanja. Rukopis netaknutih institucija iz kojih zlikovci odlaze jedino u penziju, na rezervni položaj
Milan Lukić, koljačka personifikacija agresije Srbije na Bosnu i Hercegovinu, tokom nje izvršio je i otmicu i ubistvo 19 civila, 18 Bošnjaka i jednog Hrvata, kod stanice Štrpci, pre tačno dvadeset godina, nije odgovarao za taj zločin, baš kao – u Srbiji – ni bilo ko drugi iz zločinačke formacije “Osvetnici”, integralnog dela Vojske Republike Srpske, terenske ispostave beogradskog ratnog štaba. Za ovaj zločin Nebojša Ranisavljević osuđen je pred Okružnim sudom u Bijelom Polju na 15 godina zatvora, kaznu je izdržao i slobodan je čovek, iako iz Despotovca, bio je snažno motivisan za klanje i pljačku preko Drine.
„Okrivljeni (Nebojša Ranisavljević, prim. aut.) je u iskazu pred istražnim sudijom naveo da su otete putnike odveli u selo Prelovo kod Višegrada, da su u fiskulturnoj sali u osnovnoj školi u tom selu oni postrojeni uz zid, pretresani, oduzimane su im lične stvari, nakit, novac, zatim su udarani rukama, nogama, nožem i na drugi način. Zatim je izjavio da su oteti vezani žicom, ponovo ubačeni u kamion, odveženi u jedno selo u pravcu Višegrada u kome su skoro sve kuće bile spaljene i u tom selu u jednoj garaži spaljene kuće, u neposrednoj blizini obale Drine, Lukić (Milan, prim. aut.) i Boban Inđić su likvidirali putnike otete iz voza. Kasnije su se vratili u selo Prelovo i u svlačionici fiskulturne sale osnovne škole podelili opljačkani plen od otetih i ubijenih putnika. Sedam putnika otetih iz voza ubijeno tako što su, dok su stajali na zidu brane iznad jezera HE ‘Višegrad’ pokošeni rafalom koji je ispalio Mićo Jovičić zvani Crni“, navodi se u jednoj od analiza suđenja Nebojši Ranisavljeviću koju je objavio Fond za humanitarno pravo (2003).
Regrutaciju ubica, prema brojnim svedočenjima, između ostalih i Ranisavljevićevu, Srbija je realizovala preko svojevrsnog vojnog, mobilizacijskog odseka, smeštenog u centru Beograda (Terazije 25) koji je radio pod firmom zavičajne humantarne organizacije Bosanaca u Srbiji. Tu su popunjavane i opremane najkrvoločnije jedinice, među kojima i “Osvetnici”, sa neograničenom dozvolom za ubijanje, silovanje, paljenje i pljačku. Tu nije zavirio Slobodan Milošević, kada je porodicama obećao da će Srbija “okrenuti nebo i zemlju”, ne bi li pronašla otete.
Hronika najavljenog zločina
Državne ubice, državna logistika zločina, mobilizacija koljača u centru Beograda, budžetsko finansiranje sestre po zlu VRS, ritualno izdvajanje nesrba, ponižavajuće postupanje sa nevinim žrtvama, pljačka, bezobzirno ubistvo, nevinost ubica pred srbijanskim pravosuđem, u ime državnih interesa, nema pravde za porodice žrtava koje su izložene dodatnoj torturi i poniženju – to je srbijanski rukopis zločina i njegovog zataškavanja. Rukopis netaknutih institucija iz kojih zlikovci odlaze jedino u penziju, na rezervni položaj
Milan Lukić je, ipak, i pred srbijanskim pravosuđem kriv, osuđen je na maksimalnu kaznu od 20 godina zatvora za otmicu 16 Muslimana u selu Mioču i njihovo ubistvo u Sjeverinu, ali je i ovaj proces, kao i brojne druge, obeležilo to što je formaciju u kojoj je ratovao tretiralo, prikrivajući državne tragove zločina, kao bandu, a ne savezničku Vojsku Republike Srpske. “Pored komandnog oficirskog kadra, Vojska Republike Srpske dobila je oružje, oruđe, kompletnu tehniku i sva sredstva bivše JNA, a finansirana je od strane Savezne Republike Jugoslavije sve vreme rata. Dakle, veze dve vojske su mnogobrojne, višestruke i vrlo specifične”, konstatuje u svojoj analizi advokat Dragoljub Todorović (Peščanik, jul 2009).
Lukić je pred Haškim tribunalom osuđen na doživotni zatvor, za zločine protiv čovečnosti nad Muslimanima u Višegradu 1992. i 1993. Lukić je osuđen za ubistvo 132 Muslimana, od kojih je najmanje 120 spaljeno u Višegradu, 1992, a među spaljenim žrtvama bila je i beba stara jedan dan. Nije odgovarao za otmicu u Štrpcima i ubijanje otetih, iako je osuđeni Ranisavljević svedočio da je, između ostalog, bajonetom zaklao (Lukić) ranjenog otetog civila.
Najbezbedniji zločinci, zataškavanje Tužilaštva
Dan poslednjeg putovanja otetih i docnije ubijenih putnika pažljvo je isplaniran u državnim strukturama, u Beogradu je na železničkoj stanici bio i Šefko Alomerović, predsednik Sandžačkog odbora za ljudska prava koji je na stanici video Vladimira Matovića, savetnika za štampu predsednika SR Jugoslavije Dobrice Ćosića, kako, po sopstvenom svedočenju, razgovara sa bradatim čovekom. Ispostaviće se da je sagovornik bio čovek koji je glumio konduktera u vozu smrti, a zapravo je na poleđini voznih karata ispisivao „interesantna“, bošnjačka prezimena. Alomerović će za podsticanje i zataškavanje otmice direktno optužiti Dobricu Ćosića i Matovića, a u sudskom procesu protiv njega za klevetu, po tužbi Oca nacije i njegovog saradnika u nesreći, ponoviće optužbu i zapitati se kako to da ovaj navod nijedno srbijansko tužilaštvo deset godina neće da proveri. Ponovio je svoje osnovane pretpostavke date u intervjuu koji je objavio dnevnik Danas 27. februara 2002. i – bio oslobođen. Dobrica Ćosić nije se pojavio pred sudom.
Optimista bi rekao da bi sada sve greške u istrazi moglo da ispravi Tužilaštvo za ratne zločine, državna furuna za dokaze i sve sumnjive papire. A tragova ima, kao i nepotrebnih živih svedoka.
U Železničko-transportnom preduzeću „Beograd“ čiji je direktor bio Milomir Minić, čovek iz najužeg vrha Socijalističke partije Srbije, koalicionog partnera Borisa Tadića i sadašnjeg državnog vrha, sačinjen je dokument pod naslovom „Procena političko-bezbednosne situacije u železničkom čvoru Užice“, koji donosi stravični, anticipirajući sadržaj: „Najveću opasnost za bezbednost pruge i objekata na njoj predstavljaju radnici muslimanske nacionalnosti. Oni su upoznati sa svim detaljima organizovanja železnice jer su uključeni u svakodnevan proces rada. Što se tiče radnika muslimanske nacionalnosti zaposlenih u ŽTO (kojih ima 732) za sada se ne eksponiraju kao neprijatelji ali nam otežavaju posao jer zbog njih tj. nepoverenja u njih ne možemo da realizujemo neke operativne zamisli…“
Državna mašinerija smrti i laži
Evo, potrčaše glavni tužilac Vladimir Vukčević i zamenik Bruno Vekarić da isprave propuste i skinu ljagu sa države.
Još jedan važan dokument ŽTP, strogo pov. Br. 4-1-93 od 1. februara 1993, vodi do državnih struktura. Mitar Mandić, direktor Sektora za odbrambenu pripremu i zaštitu ŽTP, 1. februara 1993. godine uputio je pismo tadašnjem direktoru ŽTP-a Milomiru Miniću, u kome navodi da je obaviješten da će „pripadnici Srpske vojske opštine Rudo izvršiti zaustavljanje voza i odvođenje putnika. Čitava akcija odvijala bi se na dijelu pruge Beograd – Bar koji prolazi kroz BiH, vjerovatno u ukrsnici Štrpci ili stajalištu Goleš”. Mandić piše da je „1. obavijestio najuži stručni kolegijum ŽTP-a; 2. održao sastanak sa predstavnicima milicije i SDB MUP-a Srbije; 3. obavio razgovor sa pomoćnikom ministra odbrane Srbije generalom Kuzmanovićem, gdje smo došli do zaključka da general Kuzmanović obavijesti ministra odbrane o pomenutoj najavi, da ministar odbrane Republike Srbije obavijesti Vojsku Jugoslavije i da ŽTP prestane sa daljim aktivnostima oko ovog slučaja, jer je sa svoje strane na vreme izvršio svoju obavezu”.
Proći će još jedna godišnjica, beznačajna, dan kada se stide jedino oni koji se stide i inače. I koji iskreno žale za žrtvama. Takvih je u Srbiji obeshrabrujuće malo, njihov broj je statistička greška, baš kao i broj procesuiranih državnih zlikovaca.
Dve decenije država Srbija laže o ovom svom monstruoznom zločinu, otmici sa ove i ubistvu sa druge strane Drine, u drugoj državi. O drugim zločinima, od Hrvatske do Kosova, ćuti duže ili kraće, odbija da prizna, prihvati, osudi.
I Evropa i Štrpci.
Autor: Bojan Tončić
www.enovine.com